I došli smo opet na Taru, prešli istu stazu (od Mitrovca na Tari do Banjske stene) i nauživali se još i više... Od vidikovca do vidikovca divili se pogledima, prirodi i konstatovali kako bi na jednoj od tih drvenih stolica mogli sedeti satima - danima i ne bi nam bilo dosadno, ne bi imali potrebu za bilo čim osim za čistim konektovanjem na prirodu... Prirodu koje smo uvek toliko željni živeći u "kavezu od betona"...